Učesnici šestog zasedanja Igmanske inicijative, održanog u Tuzli, 1. i 2. marta 2003. godine, konstatovali su da se saradnja sa Haškim tribunalom u našim zemljama odvija sporo, uz velike otpore i opstrukcije i bez iskrenog i organizovanog nastojanja da se u javnom mnjenju dobije puna podrška svim vidovima saradnje sa Haškim sudom, pre svega hitnim izručenjem svih optuženih za ratne zločine.
O saradnji sa Haškim tribunalom se u našim društvima i državama govori pre svega kao o uslovu koji Evropska unija, NATO i velike sile postavljaju za pridruživanje evropskim i evroatlanskim integracijama i za neophodnu finansijsku podršku procesima stabilizacije, tranzicije, reformi i ekonomskog razvoja u našim zemljama.
Tako su u istupanjima većine političara i vlasti i opozicije i kroz to i u javnosti u drugi plan potisnuti neki bitni razlozi za punu saradnju sa Hagom. Prvo, radi se o jasnoj međunarodnoj obavezi koju su naše države prihvatile potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. Drugo, izvođenje optuženih za ratne zločine na ovim prostrima pred lice međunarodne pravde je najsigurniji put da se odgovornost za ratne zločine individualizuje a zločinci ne dele na “naše” i “njihove” i da se najzad naša društva suoče sa punom istinom o ružnom licu naše nedavne prošlosti. Treće, i svakako jednako važno, neuslovljena i neopoziva saradnja sa Haškim tribunalom naših država, njihovih parlamenata i vlada, u jednakoj meri i sa jednakom spremnošću, bitan je preduslov za obnovu poverenja među narodima našeg regiona, za punu normalizaciju međusobnih odnosa, za toliko potrebnu regionalnu saradnju na svim područjima i za ubrzanje procesa pomirenja.
2.3.2003.
>> pogledajte
više zajedničkih izjava i reagovanja u javnosti Aleksandra Popova
i kopredsednika Igmanske inicijative na stranici http://www.igman-initiative.org/Pages/publican.htm
